"- Hajde, jebo ga ti, nije teško. Ideš samo na E žici treći, drugi prag, pa sviraš praznu - tako sam se prvi put susreo sa muzičkim studijom i muzikom Joy Division-a.
Od tada je prošlo mnogo vremena tokom kojeg sam prošao put od nekoga ko je na prvoj probi pokušavao da uhvati ritam pesme "Warsaw" do osobe opčinjene harizmom koju je nosio ovaj sastav.
Knjiga će vam jasno reći da oni nisu bili savršeni sastav koji je timski sastavljao svoje pesme. Nije tu bilo stvaralačke alhemije. To su pre svega bile četiri snažne individue zagledane u sebe i svoj instrument. To se jasno videlo i na snimcima njihovih nastupa, tokom često katastrofalnih izvođenja.
Nakon dugog promišljanja, postalo mi je jasno da fama koja prati ovaj bend leži pre svega u atmosferi koju su svojim nastupom stvarali i dubokim životnim uvidima koje je Ijan, iako još uvek vrlo mlad čovek, utkao u svoje stihove. Znamo da je Ian svašta čitao, mnogo bolovao i šturo se izražavao, ali poznajem ljude koju su pročitali cele biblioteke, ispisali beskrajne sonete, pa nisu uspeli da doskoče do jedne naizgled proste strofe koja Iana, a time i ceo Joy Division svrstava u sam vrh popularne muzike:
Oh, I've walked on water, run through fire
Can't seem to feel it anymore
It was me, waiting for me
Hoping for something more
Me, seeing me this time
Hoping for something else
resko pokušavajući da nam kaže da su sva traganja i putevi kojima idemo samo potrage za samim sobom, a da u drugim osoba vidimo isključivo sebe.
Postoji svakako i taj tragični završetak cele priče za koji mnogi tvrde da je ovu grupu upisao u istoriju, time potvrđujući sve ono o čemu je Ijan pričao u svojim tekstovima. Upravo im je takav završetak dao neizmernu težinu i večnu prepoznatljivost.
- Brate, ja bih mu verovao i da se nije ubio - na kraju te prve probe umorno i naizgled niotkud prozborio je drug iz benda." - Vladimir Manigoda
