Franjo Frančič je jedan od retkih balkanskih pisaca koji živi da bi pisao (pri čemu još bere masline i radi svašta nešto) ali i piše da bi živeo. Mnogi pisci s ovih prostora vole da se pozivaju na Bukovskog i Henrija Milera, ali Frančič ne mora da izmišlja takvu biografiju: domsko dete, koje je postalo diplomirani socijalni radnik (i pisac za decu i omladinu) on iz te biografije neprestano crpi inspiraciju za dela kojima je mapirao sve staze i bogaze slovenačkog i miteleuropskog književnog, socijalnog i kvaziumetničkog gubitništva. Voleo sam Moniku Levinski je najličniji Frančičev roman, kojim je zvanično zakoračio u ono što plaši svakog večitog Bukovskog i Milera – starost.
Sa slovenačkog preveo Predrag Crnković
