Život je krvoproliće. Masovno ubistvo od 59 miliona mrtvih godišnje. 1,9 smrtnih slučajeva u sekundi. 158.857 smrtnih slučajeva dnevno. Od početka ovog pasusa, dvadesetak ljudi u svetu je umrlo – i više ako čitate polako. Ne razumem zašto se teroristi trude da podignu statistike: nikad neće uspeti da ubiju toliko ljudi kao Majka Priroda. Čovečanstvo biva desetkovano u opštoj ravnodušnosti. Tolerišemo ovaj svakodnevni genocid kao da je posredi normalan proces. Mene smrt sablažnjava. Ranije sam o njoj razmišljao jednom dnevno. Otkad imam pedeset godina, svaki čas mislim na nju.
Da budemo jasni: ne gnušam se smrti; gnušam se svoje smrti. Ako velika većina ljudi prihvata neizbežno, to je njihov problem. Lično, ne vidim smisao u umiranju. I reći ću još nešto: smrt neće proći kroz mene. Ova priča govori o mom nastojanju da prestanem da umirem glupavo kao svi ostali. Preminuti bez reakcije nije dolazilo u obzir. Smrt je stvar lenjosti, samo fatalisti veruju da je neminovna. Prezirem pomirene sa sudbinom, koji uzdišu govoreći „eh, sve nas to čeka, pre ili kasnije“. Crknite svi negde drugde, slabašni smrtnici.
