Njegoševo pesničko ja uvek traži odgovore, uvek polazi od sopstvene iskre i zagledano je u nju, u sebe, tražeći božanske niti posvuda, jer je pesnik ipak najbliži da shvati i pomiri ambivalentnosti ljudske prirode. Njegove pesme govore neprestano o kontrastu luče i mraka, borbi protiv prolaznosti i ništavila, neprestanoj svesti o smrti naspram božanskog porekla duše i ljudskoj misli kao dokazu besmrtnosti naše iskre.
