Sećam se, katkad bi mojim roditeljima neko od rođaka ostavljao svoju bebu na čuvanje na par sati, kad bi mama i tata deteta morali negde da odu zajedno. Isprva bi sve bilo dobro. Zvečke, gumene igračke sa mehanizmom da ispuštaju zvuk kad se pritisnu, pevanje pesmica, pokazivanje životinja, drveća, cveća, sve je to bilo dovoljno da dete bude zabavljeno i, činilo se, srećno. Uz to je bilo i dobro nahranjeno. Sve je, dakle, bilo besprekorno. I tako i izgledalo. A onda bi, poput tamnih oblaka kad bi brzo presvukli vedro nebo, lice deteta dobijalo nekakvu bolnu grimasu i ono bi briznulo u neobuzdan plač. „Setilo se majke“, rekao bi neko i nastavio još usrdnije da ga zabavlja. Uzalud. Dete bi neutešno plakalo i od umora i iscrpljenosti zaspalo. U neko doba bi i roditelji stigli.
Sve češće se osećam kao to dete u ovom svetu u kome nas zabavljaju svim i svačim, utrkuju se ko će nas više preneraziti, začuditi, „usrećiti“, preplašiti, a sve sa ciljem da zaboravimo ono što nam je zaista potrebno, ono za čim nam duša traga, ono što ništa ne može da nadomesti, ma koliko nam na tren izgledalo da smo srećni, ispunjeni, zadovoljni…
„Setilo se majke“, rekli su. A mi? Setimo se majke, setimo se sebe, setimo se Boga, setimo se onoga zbog čega smo ovde, iako to nekad ne umemo ni da definišemo niti prepoznamo. Mi možda ne, ali duša u nas itekako zna da sve blještavilo ovog sveta ne može da nadomesti ono nešto što nam jedino znači. Ne za zabavu. Za zdravo postojanje.
Pa se rasplačemo, pa umorni zaspimo i negde srcem čeznemo da kad se probudimo to bude uz one koje volimo, samo sa onim što nam je važno. Sve drugo je jeftina zabava koja nam možda i pomaže da nešto zaboravimo, ali ne i da se (sebe) setimo.
Više nismo deca. Možemo da biramo da putujemo s „majkom“, ma ko nam ona bila, ma šta simbolizovala. Ako je nekad ona ostavljala nas, možemo da odlučimo da mi nikad ne ostavimo nju. Ili Njaga. U suprotnom, plakaćemo i umorni zaspati svaki put kad nam umesto onoga što nam treba daju nešto za šta veruju da će nas zabaviti.
A zabava k’o zabava. Ubije vreme ali, potraje li i postane li sama sebi cilj, lagano ubija i nas. Ono najvrednije u nama.
– Brankica Damjanović
Iz knjige Setilo se majke
