Roman U đavoljoj koži poseduje dve temeljno važne osobenosti po kojima se definitivno mora zaključiti da je reč o izuzetno uspelom romanesknom ostvarenju koje će privući veliku pažnju kritike i publike, i dovesti svog autora u red pisaca od kojih se u budućnosti očekuju značajni književni dometi. Prva od te dve osobenosti jeste izvanredno osmišljena i sa zavidnom veštinom izvedena priča. Osnovna priča ovog romana intonirana je u potpunosti kamerno, što znači da na velikom broju strana autor barata samo dvojicom likova čiji razgovor gradi obrise pripovednog sveta ove knjige i delatno ga ispunjava sadržajem. Iskoraci iz te takoreći duodrame dolaze u formi osobenih flešbekova koje donose umetnuti delovi teksta, oblikovani kao priča u priči ili kao odeljci dnevnika koji se na toj kamernioj sceni čitaju.
