„Ne diraj moje krugove.“
– Arhimed
„Idem da potražim veliko možda.“
– Fransoa Rable
„Zašto plačete? Zar ste mislili da sam besmrtan?“
– Luj XIV
„Neću da pucam u ovu budalu!“
– Mihail Ljermontov
„Moram da uđem, magla se diže.“
–Emili Dikinson
„Tapeti u mojoj sobi i ja vodimo borbu na život i smrt, koju neko mora da izgubi.“
– Oskar Vajld
„Odavno nisam pio šampanjac.“
–Anton Čehov
„Sve mi je ovo dodijalo.“
–Vinston Čerčil
Sve što ljudsko biće za života izgovori može biti promenjeno, ispravljeno, skraćeno ili dopunjeno, najzad i opozvano – sve osim reči izgovorenih neposredno pred smrt, napominju autori u predgovoru ove knjige. Opredeljujući se za izbor kakav je pred čitaocima, oni su nastojali da poslednje reči značajnih ličnosti protumače u ključu društvenog i kulturnog miljea epohe, kao i karakternih osobina i istorijske uloge svake odabrane ličnosti.
Poslednje izjave ponekad su zasnovane na ideji da se na samrti izgovara ono što se u životu nije htelo ili smelo reći, ali ih uglavnom obeležava težnja da se značenja oproštajnih iskaza povežu sa životnim učinkom tih velikana, kao neka vrsta sažete poruke potomstvu.
Pisci, filozofi, vladari, vojskovođe, umetnici, naučnici, od antike do XX veka, osvetljeni su u kontekstu u kojem su izgovorili oproštajne reči, a autori su težili da čitaoca obraduju i manje poznatim biografskim aspektima, sa ponekad apartnim pojedinostima.
Posle brošure Žarka Ružića Poslednje reči velikih ljudi iz 1931. godine ovo je prva knjiga na tu temu koja se objavljuje u Srbiji.
