Pobuda da Monografija o Šapcu bude viđenje velikog broja autora, koji su živeli u raznim vremenima, nastala je stoga što je, čini se, na taj način knjiga životnija i zanimljivija. Govoriti o Šapcu i Podrinju na oveštali način: „prvi krevet, prvi klavir, prvi rendgen aparat, prva žena lekar...“, osiromašuje osobenost grada i kraja. Sve pomenute pojedinosti su tačne, ali Šabac je mnogo složenija vekovna „freska“, knjiga bez korica, raznolik.
I ovo stanište, kao i čovek, ima svetlosti i senke, ali ovaj grad je imao i mno- gostruki život; mirna vremena, uzlete, oluje, bure, kataklizme... Koliko je samo razne vojske prošlo kroz šabački kraj, kakvih je sve zlodela bilo u Šapcu i Podrinju. Reklo bi se da je sudbina ovog grada iskazana već često ponavljanim rečima: „Kuća nasred puta“.
Mnoge okolnosti su učinile da je Šabac bivao u vrtlogu istorije. Nije slučajno Zmaj Ognjeni Vuk rekao da je on „oko sultanovo“, ili austrijski arheolog i putopisac Feliks Kanic da je „mali Pariz“, a Francuzi su ga nazvali „Srpskim Verdenom“.
