Čoveku ne možemo da zavirimo u dušu, ali u duh možemo – kroz anegdote, priče o tome kako je duh pobedio vreme, tugu, zavist, ljubomoru... ljude, postajući veći i stvarniji od života. Anegdota je koncentrovan karakter jedne ličnosti, način na koji govori, obrazac po kojem misli. Nema kraće i efektnije prozne forme u kojoj možemo da vidimo sve: vreme i čoveka u vremenu i među drugim ljudima. Ono što ostaje posle života, po čemu nas pamte i zbog čega nas spominju. Ovo nisu priče o duhu, već je duh ispričao priče o ljudima.
