STEPA novo izdanje

Anton Pavlovič Čehov (1860-1904)

rođen je u Tangarogu, na obali Azovskog mora, tamo gde se stepa završava. Uz Mopasana, najpoznatiji je pisac kratkih priča u svetskoj književnosti i najveći dramski pisac Rusije. U izdavačkoj kući LOM objavljen je izbor kratkih priča iz poznijeg perioda velikog pisca, među kojima su „Dama sa kučencetom“, „Čovek u futroli“, „Lepotice“ itd.

Čehov je studirao u Moskvi i celog je života radio kao lekar, da bi se, isto kao i naš veliki pisac Laza K. Lazarević, zarazio tuberkulozom i prerano umro. Čuveni pisci XX veka kao što su Karver ili Dovlatov, istakli su Čehova kao svoj nedostižni uzor.

Stepa, koju je Čehov napisao 1887. godine, neposredno pre čuvenog pozorišnog komada „Ivanov“, izdvaja se u njegovom opusu kao duža novela o putovanju jednog dečaka kroz stepu. taj simbol beskraja Rusije. U ovom delu ima mnogo autobiografskog. Stepa zauzima posebno mesto u očaravajućim romanima o inicijaciji u svetskoj književnosti (kao što su, na primer, Puškinova „Kapetanova kći“, „Prva ljubav“ Turgenjeva, Konradova „Mladost“, „Dnevnik o Čarnojeviću“ Miloša Crnjanskog, Floberov „Novembar“, „Avanture pod pločnikom“ Dilana Tomasa, Selindžerov „Lovac u žitu“, Fanteov „Put za Los Anđeles“, Bolanjovi „Divlji detektivi“, Pelevinov „Omon Ra“, „Zona“ Sergeja Dovlatova, Hamsunova „Glad“. . . Često su to prvi romani jednog pisca, a ponekad ostaju jedino njegovo delo.

Stepa je leksikon poetike A. P. Čehova, knjiga koju mogu da čitaju sve generacije, i kojoj uvek mogu da se vrate.

„Putuješ sat, dva. . . Na putu te susreće ćutljivi starachum ili kamena žena, koju je postavio bogzna ko i kada, bez šuma preleti nad zemljom noćna ptica, i ti se, malo-pomalo, prisećaš stepskih legendi, priča namernika, bajki dadilja, i svega onog što si i sam video i dušom osetio. I tada, u cvrčanju insekata, u sablasnim obličjima i humovima, u tamnoplavom nebu, u mesečevoj svetlosti, u lepršanju noćne ptice, u svemu što vidiš i čuješ, počinješ da slutiš veličanstvo lepote, mladost, procvat svih moći i strasnu žeđ za životom; duša se odaziva prekrasnom, divljem zavičaju, i poželiš da zajedno s noćnom pticom poletiš nad stepom. U veličanstvenom zanosu lepote, u višku sreće, osećaš neku napregnutost i tugu, kao da stepa uviđa da je usamljena, da su njeno bogatstvo i duša za svet izgubljeni, da ih niko nije opevao, da nikome nisu potrebni, i kroz radosnu graju čuješ kako tužno, očajnički doziva: pesnika! pesnika!. . .“

Stepa