MORFIJUM Zapisi mladog lekara

MIHAIL BULGAKOV 1891-1940

Rođen je i odrastao u Kijevu, u ruskoj porodici svešteničkog porekla. Rano ga je privuklo pozorište, pisao je male komade, komedije u kojima su glumila njegova braća i sestre. Omiljeni pisci bili su mu Gogolj, Puškin, Dostojevski i Dikens. Studirao je medicinu u KIjevu, i oženio se 1913. godine. U Prvom svetskom ratu bio je lekar na frontu i dvaput je teško ranjen. Diplomirao je 1916, pa je, kao mladi lekar, radio u Smolenskoj guberniji, što je i tema Morfijuma, čije je delove objavljivao 1926. i 1927. godine (pre toga objavio je kratki roman Pseće srce), ali nije doživeo da bude objavljen kao knjiga. Iskustvo sa morfijumom lično je njegovo, i kad je prošao kroz sve to, otvorio je 1918. lekarsku praksu u Kijevu, ali je već 1919. mobilisan u Belu gardu i poslat na Kavkaz. Prvu svoju priču napisao je te godine, jedne noći u vozu. Krajem 1921. preselio se u Moskvu, gde je ostao do kraja života.

Dela Mihaila Bulgakova uglavnom su objavljena tek šezdesetih godina XX veka, kao što je bio slučaj sa knjigama Danila Harmsa, Andreja Platonova i mnogih velikih ruskih pisaca koje je sovjetski režim bukvalno utamanio. Bulgakov se posthumno proslavio pre svega romanom „Majstor i Margarita“, ali i svojim ranim delima kao što su „Pseće srce“ i „Zapisi mladog lekara“. Pisao je izuzetne pozorišne komade, ali ih nikada nije video na sceni, kao što ni svoje priče i romane nije video objavljene, pa je tako ubijen još za života.

Morfijum može da se čita kao roman ili kao dnevnik lekara. Među velikim piscima bilo je dosta lekara (Selin, Laza Lazarević, Čehov, Rable, Šiler, Kits, Šnicler, Remark. . .). Jedan od njih bio je i mađarski pisac Geza Čat, u čiji je „Dnevnik“ utkana ista tema kao u „Morfijumu“. Zavisnost od narkotika ili alkohola jedna je od aktuelnih tema našeg vremena, prisutna u romanima „Moskva-Petuški“ „Smrt je izjahala iz Persije“, ili „Manijak i Žena Kentaur“, koji su, kao i „Morfijum“, velika književna dela, a istovremeno ispovesti ljudi koji su prošli kroz golgote o kojima pišu.

„Morfinista ima jednu sreću koju niko ne može da mu oduzme – sposobnost da provodi život potpuno usamljen. A usamljenost – to su važne, značajne misli, to je razmatranje, mir, mudrost. . . “

„Ana: Ako ti ne odeš odavde u grad, ja ću se zadaviti. Čuješ li. Pogledaj svoje ruke, pogledaj. Ja: Malo drhte. To mi ne smeta da radim. Ana: Pogledaj, one su prozračne. Kost i koža. . . Pogledaj lice. . . Slušaj, Serjoža. Idi, preklinjem te, idi. Ja: A ti? Ana: Idi. Odlazi. Ti propadaš. . . “

Morfijum