Radnju ove drame, umesto spoljašnjeg spleta događaja, pokreću unutrašnja stanja njenih aktera. Besmisao i pomirenost sa sudbinom. Fatalizam je duboko ukorenjen u svakom. Zbog toga će mnoge zanimljive ideje, kojima obluju učeni dijalozi, biti obojene razočaranošću i ozlojeđenošću; pa i cinizmom, naručito kod muških likova. Uz obavezan motiv nagoveštenih ljubavi koje nikako nisu romantičarski čiste, ovakva percepcija sveta vinovnike zajedno vodi dublje i dublje u tragediju sve do eskalacije, a zatim sledi neizbežno, nepromenjivo i sudbinsko vraćanje na staro stanje stvari u kojem još samo hrišćanska trpeljivost može da bude izlaz u neki drugačiji nematerijalni svet.
