Ipak, Vil Grejson je uvek bio neobuzdan. Nesmotren i divalj, nikada nije poštovao nikakva pravila sem jednog – radio je tačno ono što je hteo. Nije bilo šanse da njegov deda rizikuje da on ponovo obruka svoju porodicu.
Istina, poslednji put nije samo on bio kriv. Možda je uživao dok me je saterivao u ćošak u srednjoj školi kad nas niko ne vidi, kako ne bi primetili da popularan momak zapravo uživa s tom tihom, neuglednom štreberkom koju obožava da maltretira, ali...
Znao je da bude fin. I da me nepokolebljivo štiti.
Iskreno... Ima prava da me mrzi. Ja sam kriva za sve. Baš sve.
Đavolja noć. Video-snimci. Hapšenja. Ja sam kriva za sve to.
I uopšte ne žalim ni zbog čega.
VIL
Nije me bilo briga što sam zatvoren. Davno sam shvatio da kada te tretiraju kao životinju, dobijaš dozvolu da se tako i ponašaš. Svi su me baš tako gledali. Uvek.
Jedino su pogrešili u tome što su mislili da je sve što radim samo slučajnost. Mogu da boravim u ovoj kući bez interneta, televizije, pića i devojaka, ali izaći ću odavde s nečim što je za moje neprijatelje mnogo strašnije.
Imaću plan. I novi čopor vukova.
Samo nisam očekivao da će jedan od mojih neprijatelja doći kod mene.
Ne znam ko ju je provukao u kuću, niti da li namerava da je ostavi ovde, ali osećam njen miris. Krije se u kući. Ovde je.
Kada obezbeđenje ostavi zalihe, kapije se zatvore, vrata moje pećine se otvaraju i ja postajem vladar u ovoj kući i na imanju tokom još jednog meseca bez nadzora – prisećam se sa osmehom.
U Blekčerču je pet zatvorenika. Ja sam joj najmanji problem.
