Svaki čovek želi da bude srećan. U našoj podsvesti, u dubini duše, pojam sreće je neraskidivo povezan s ljubavlju. Ljubav se ispoljava kao briga, saosećanje, žrtvovanje, vaspitavanje drugih, pomoć. Jednom rečju, ljubav je davanje duševne, duhovne i fizičke energije.
Da bismo opstali na fizičkom planu nužno je da, uglavnom, trošimo i uzimamo, iako je prisutna i potrošnja energije, isto kao što je za hvatanje plena potrebno krenuti u lov. Međutim, da bismo opstali na duhovnom nivou potrebno je da učimo, razvijamo sposobnosti, komuniciramo, dakle, potrebno je više da pružamo nego da primamo. Da bismo sačuvali dušu, potrebno je pre svega davati energiju. Ukoliko telo dobija životnu energiju kroz konzumerizam, duša je dobija kroz davanje.
U prirodi se proces razvoja odvija prinudno. Da bi preživela u nepovoljnim uslovima, živa bića moraju da pomažu i brinu jedna o drugima, što razvija njihovu dušu i svest. Kod životinja, ptica i insekata primetan je primitivni govor, komunikacija, a nedavno su naučnici otkrili da je socijalno ponašanje prisutno čak i kod bakterija, odnosno, može se govoriti o tome da dušu i svest ima svako živo biće. Kod čoveka je, za razliku od drugih živih bića, nivo duše i svesti kvalitativno drugačiji, viši.
Po svoj prilici, najsnažniji faktor razvoja čovekove duše je trenutak rađanja potomstva. Dete ne može da pruži ništa drugo, sem ljubavi. Ali o njemu je potrebno brinuti se na sva tri nivoa: na fizičkom, duhovnom i duševnom. Ljubav prema detetu i briga o njemu isključuju bilo kakav lični interes, već, suprotno, pomažu da se ljudska logika transformiše u božansku. Ako roditelj ima više dece, trebalo bi da im, srazmerno tome, pruža mnogo više ljubavi, topline, brige i pažnje. Zbog toga se porodica, gde ima više dece, može nazvati pravom školom ljubavi. Negovanje ljubavi pomaže u spoznaji Boga i razvija čovekovu dušu kao njegovu primarnu osnovu.
