Ovo je jedan od onih naslova na koje smo zaboravili, knjiga Ćopićevih priča uz koju su odrasle generacije čitalaca, zahvaljujući kojima smo na živopisan i duhovit način naučili mnogo o ljudima i životu. Za Brankove pripovesti ne postoji nevreme i nedoba, svako je željan topline, neposrednosti i humora, iskrenosti, čežnje, otrežnjujuće tuge, dečačkih nestašluka, nevinosti, vrline. Njegove su priče, zapazio je Sima Pandurović, mala sinteza lepog, čovečanskog, istinitog. Ako ovoj riznici ljudskih vrednosti dodamo urođeni smisao za pripovedanje, istančani osećaj za psihologiju junaka i njegov unutrašnji svet i neku iskonsku tugu koja ga tera da sve o čemu piše začini merom neodoljivog humora, Branko Ćopić s pravom nosi titulu omiljenog i najtiražnijeg dečjeg pisca.
