Mogu se naći brojni i to sve odlični razlozi da ga ne volite. Kurcio Zukert, zvani Malaparte (1898–1957), taj prokleti Toskanac, komedijant i mučenik, tipičan je primer prvoklasnog pisca koji svoj talenat plaća ljudskim nedostacima, čak i manama: mitoman, egzibicionista, lakom na novac i zadovoljstva, „kameleon“ spreman da služi svim vlastima i da ih upotrebi za svoje ciljeve, poput nekog Kaljostra moderne književnosti.
U ovom delu namera nam je da odbacimo te stereotipe koliko god je moguće i da pokažemo ličnu doslednost i modernost ovog proročkog tumača dekadentnosti Evrope u suočavanju s novim globalnim silama (SSSR-om, Sjedinjenim Državama, Kinom) i ideologijama mase: fašizmom, komunizmom, maoizmom.
(...)
Gde pronaći ključ za uverljivo tumačenje kod pisca koji će sve učiniti da zametne tragove? Vraćamo se tako na misteriju Malaparte. Hipertrofirani kult njegovog Ja otkriva pažljivom posmatraču previše pukotina a da one ne bi pomračile zvaničnu sliku o njemu i da je, u neku ruku, ne bi razmalapartizovale, jer će ovaj čovek isključen iz istorije učiniti previše toga, često i lošeg, da bi dokazao da u svim prilikama ostaje gospodar sopstvene istorije. Ostajem pri uverenju da se njemu ova knjiga ne bi dopala, ali u nadi da bi cenio brigu za nepristrasnošću. Poricanjem očiglednog i ulepšavanjem izmišljotina koje ne mogu izdržati malo dublju analizu, Malaparte će na kraju ostaviti o sebi sliku još dalju od stvarnosti, i utoliko gore ako je nepovoljnija po njega od ove. Da, upravo od toga treba da počnemo, tu se on upravo otkriva, uprkos onolikoj spretnosti. Kao i svaki veliki pisac, on neće nadživeti samo svoje mane i svoje suprotnosti, već isto tako i svoje zamke i „trikove“. Jer, imao je snažnu a nepriznatu sklonost ka neuspehu: Malaparte ili Narcisove nedaće.
