SRCE je dnevnik jednog dobrog dečaka – njegove priče o porodici, drugarstvu i otadžbini.
Odlomak:
Velikodušni čin
Sreda, 26.
Garone je baš jutros pokazao kakav je. Kad sam ušao u školu s malim zakašnjenjem, jer me zadržala učiteljica iz prvog razreda da me pita u koliko sati može da dođe nama kući, učitelja još nije bilo, a trojica-četvorica dečaka maltretirala su jadnog Krosija, onog riđokosog sa ukočenom rukom, čija je majka piljarka. Bockali su ga lenjirima, bacali mu u lice ljuske od kestenja, nazivali ga bogaljem i čudovištem, rugali mu se zbog privezane ruke. A on je sam-samcit sedeo sateran u klupu i sav iznemogao slušao i pogledom ih preklinjao da ga ostave na miru. Ali oni su se sve više rugali tako da je počeo da se trese i crveni od besa. U jednom trenutku onaj bezobraznik Franti pope se na klupu i pretvarajući se da nosi dve korpe na ramenima, oponašao je Krosijevu mamu, koja je pre dolazila da sačeka sina ispred ulaza, a sad više ne može pošto je bolesna. Mnogi su se grohotom nasmejali. Tad Krosiju pade mrak na oči, pa zgrabi mastionicu te mu je iz sve snage zafrljači u glavu, ali Franti se izmače, a mastionica pogodi u grudi učitelja koji je baš tad naišao.
Svi se razbežaše na svoja mesta i prestrašeni utihnuše.
Učitelj, sav prebledeo, pope se za katedru i ljutito upita:
– Ko je ovo uradio?
Niko ne odgovori.
Učitelj ponovo viknu, još jače:
– Ko je?
Tad Garone, sažalivši se na jadnog Krosija, skoči i odlučno odgovori:
– Ja sam.
Učitelj ga pogleda, pa pogleda iznenađene đake, a onda reče smireno:
– Nisi ti.
Malo potom reče:
– Krivac neće biti kažnjen. Nek ustane.
Krosi ustade i kroz suze izusti:
– Tukli su me i vređali, pobesneo sam i bacio…
– Sedi – reče učitelj. – Nek ustanu oni koji su ga zadirkivali.
Četvorica dečaka ustadoše pognutih glava.
– Vi – reče učitelj – vi ste vređali druga koji vas nije izazivao, ismevali ste njegovu nesreću, tukli nekoga ko ne može da se brani. Učinili ste nešto najbednije, najsramotnije čime se može ukaljati ljudsko biće. Kukavice!
To rekavši siđe među klupe, stavi dlan pod bradu Garoneu, koji je stajao i gledao u pod, pa mu podiže glavu, pogleda ga u oči i reče:
– Ti si plemenita duša.
Garone iskoristi priliku da nešto šapne učitelju, a on se okrenu prema četvorici krivaca i grubo im reče:
– Opraštam vam.
Edmondo de Amičis rođen je 21. oktobra 1846. godine u Onelji. Slavni je italijanski književnik i novinar. Nakon vojne škole postao je oficir, što je donekle uticalo na njegova dela. Pisao je poeziju, prozu i putopise, a svetsku slavu donela mu je dečja knjiga Srce, prvi put objavljena 1886. godine. Umro je 11. marta 1908. godine u Bordigeri.
