Život i delo Đorđa Vajferta nezasluženo su prekriveni velom zaborava, a naš dug prema ovom čoveku je toliko veliki da će biti potrebne generacije da mu se odužimo. Đorđe Vajfert je ugradio sebe, svoju energiju i misao u srpsku budućnost više od nekih vladara o kojima učimo u udžbenicima u kojima Vajfertova dela nisu dobila mesto. U trenutku obeležavanja 165 godina od rođenja Đorđa Vajferta članovi Fondacije ispunili su još jednu moralnu obavezu koju su zacrtali osnivanjem Fondacije. Objavljivanjem ove knjige otrgnuli smo od zaborava lik i delo posebnog čoveka koji je uvek bio spreman da pomogne otadžbini i svom narodu. Čoveka čiji su čitav život i delo bili vođeni principima etičnosti i humanosti.
Davno je Vilijem Fokner rekao: „Prošlost ne umire, jer nije ni prošla“ i nema boljeg primera od Đorđa Vajferta i njegove zaostavštine. Kada pogledamo sve ono što čini moderan život naše zemlje danas, otkrivaju nam se rezultati rada ovog velikana: Narodna banka Srbije, Kovnica novca, rudnici u Boru i Kostolcu, Železara u Smederevu, pivnice i škole, bolnice, internati…
Đorđe Vajfert je ceo svoj život i ambicije usmerio u nastanak i razvoj mlade srpske države i bio je sastavni deo njene borbe za samostalnost, kao i transformacije u modernu evropsku zemlju. Bio je vizionar čiji je životni moto bio „treba davati da bi se opet steklo“. Njegova vizija bila je usmerena u budućnost. Svoje nasleđe je ostavio na raspolaganju državi i narodu. Osim toga, što je mnogo vrednije, ostavio je iza sebe snažne moralne, humanitarne i ljudske obrasce za naredna pokolenja. U vremenima koja su usledila ti obrasci nisu poštovani i prihvaćeni. Nije zadatak istorije da samo stoji prašnjava u muzeju već da nas nauči ljudskosti i etičkom pravcu u kome bi trebalo da se krećemo. A boljeg primera i boljeg učitelja od Đorđa Vajferta teško da i mnogo veći narodi od Srba mogu da nađu.
