Autor knjige Aleksandar Đuričić, dugogodišnji je novinar, urednik i publicista. U knjizi Čuvarkuće - Udovice pisaca, Đuričić je obradio nepoznate delove biografija, zanimljive, dramatične, dirljive, poetične i javnosti malo poznate detalje iz života poznatih pisaca, i to kroz razgovore s njihovim udovicama. Tako su se u ovoj knjizi našle ispričane „iz prve ruke” priče životnih saputnica, koje nam osvetljavaju živote Borisava Pekića, Mome Kapora, Antonjia Isakovića, Libera Markonija, Milorada Pavića, Mirka Kovača, Mike Oklopa, Oskara Daviča, Đorđa Lebovića i Petrua Krdua.
„Čuvarkuće otkrivaju daleko više, a svakako ubedljivije od naših socioloških i kulturoloških studija. Ova sveska živosti i ezoterije privatnosti i te kako pogađa u sridu. Ovo je knjiga o intimi, o bekstvu od takozvanog kolektivnog zanosa, o samoći.
Aleksandar Đuričić je krenuo na putovanje, koje je, vidi se to jasno, iznenađivalo i njega samog. Čini se da je baš to najuzbudljivije: autor se i sam radovao, lutao, svašta mu se dešavalo. Putovanje do adresa uvaženih udovica nije bez zamki. To grumenje uspomena na njih ostaje kao njegova najvažnija akvizicija.
Đuričićeve udovice nemaju meštrovićevog osećanja mermernog spokoja. Naprotiv, kao po pravilu, one svoj fajterski duh shvataju kao ostavštinu za budućnost. Njihovo neodustajanje je svakako dirljivo, naboj plemenito usplahiren.
Ovo štivo ne veruje osobito međama žanrova. Autor jeste i ostaje odlično obavešten savremenik, a s druge strane, katkad tinejdžerski bezbrižno nastoji da nas namami na još, i još jednu pomisao i osmeh. Njegova otvorenost nije nepozata, a ovde se unekoliko pokazao kao insajder bez straha, naoko nezavođen, bestidan, jer je pre svega slobodan.
Ova knjiga je neminovnost, koja nam se talentovano desila. Neočekivano naizgled, kao sve istinite, pronađene stvari. Ima iznenađenja. Ima neočekivanih napomena o bivšim prijateljima, o palanačkom mentalitetu. Knjiga bez konvertita, knjiga o mahnitosti, ali i disciplini mašte pisaca bez kojih ne umem da zamislim naše književne ukrštene reči.“
Draško Ređep (iz pogovora)
