Zbirka priča Bilo jednom u Beogradu, kako bi to Mihiz rekao, neka je vrsta „autobiografije o drugima“. To „drugo“ je u ovom slučaju Beograd koga više nema, sačuvan jedino u sećanju. Kako i sâm naslov upućuje, pisac o njemu govori sa setom i nostalgijom, dakle pristrasno, s ljubavlju. Mada su „predeli detinjstva“ u zbirci jasno označeni, oni su i deo svima prepoznatljivog univerzuma odrastanja i sazrevanja. To doba se u zbirci ispoljava na pomalo protivrečan način: u oskudici materijalnih dobara, ali zato u bogatstvu i opojnoj gustini života.
Ko želi da se vrati u „predele detinjstva“, uz to se još kačeći na stari tramvaj, neka obavezno pročita ovu knjigu. Uživaće u njoj ne samo u Beogradu koga više nema već i u vremenu koje se nikada više neće vratiti.
„Pisane lepim jezikom i stilom, jednostavno i bez patetike, priče iz zbirke Bilo jednom u Beogradu omaž su jednom prohujalom Beogradu.“
(Rada Saratlić: Politika)
