I postalo je sasvim ozbiljno sa Zbrkom riješenih zadataka iz živora i poetike. Jer, ako su zadaci iz života i njihovo rešavanje ove bili sasvim lična stvar Eliezera Pape, njegovi odgovori na poetička pitanja tiču se, ipak, svih nas. Kao da nas upućuje na elotovske težnje da poeziju/književni tekst ipak merimo u okvirima (književne) tradicije. A ona je, na jeziku kojim Papo piše, dugačka i komplikovana. Reaktuelizujući žanrova kakvi su anegdota, beseda, citat, palimsest, reinterpretacija; sasvim smisleno aktuelizujući različite jezičke registre, i postavljajući sve to (i još ponešto, uključujući i autocenzurisane beline) u poredak ove knjige, pisac kao da nas podseća da je preobilje kojim nas kao čitaoce obasipa, to poetičko i istorijsko nasleđe, i dalje tu. I da ga on eruditno ali prevashodno celishodno udeva u svoju teksturu. Ona negde u senzibilitetu sigurno nosi i novotalasni duh Sarajeva, ali se i prema tom nasleđu pisac referiše sa svešću o onome šta je bilo posle. Odgovore na zadatke iz života, Papo je pronalazio (a i dalje to čini) u biblijskom tekstu, čija kanoničnost nije kraj nego početak rešavanja zadataka i iz života i iz poetike. Za njega, ali i za čitaoca. Piščevim rečima rečeno: „Možda bi ipak bilo bolje da se počnemo baviti pitanjem kakvi bi trebalo da budemo, umjesto da dovjeka razglabamo o tome zašto moramo biti onakvi kakvi već jesmo” (Psihoanaliza i cionizam). Jer, ako potraga za istinom i vrlinom nije demodirana, a čini se da nije i ako simbolični izlazak iz robovskog mentaliteta, kada god se našli u situaciji da izađemo iz Egipta i izbacimo Egipat iz sebe (Ka jednom savremenijem razumijevanju pashalnih rituala) stoji kao zadatak, tada čitalačko iskustvo koje se baštini iz Papine knjige jeste onaj neophodni alat kojim svoju zbirku zadataka iz života (i poetike) rešavamo. Gordana Todorić
