GGelenderi… Neraskidiva veza između etaža jedne zgrade. Odmorišta umornih, stajališta zbunjenih, nasloni zaljubljenih. Priče huje između gvozdenih stubova, rđaju vremenom, ali čuvaju tragove prolaznika koji su se, možda, jednom obreli tu, poželeli nekome da kažu šta imaju, ali nisu imali hrabrosti da pokucaju na vrata.
„Ima zgrada i ima seoba, iz jedne zgrade u drugu, iz jednog stana u drugi, iz jedne replike u drugu, ali kuće i kućišta kao da nema… Ali ima i poezije. I kada je beskućnica, i kada se javlja sa nepoznate lokacije, jer se i pismo ove knjige piše iz nekog prostora koji nije imenovan, koji nije kuća, nije zgrada, nije stan, koji je prazan i bezvazdušan (šta uopšte znamo o lokaciji ovoga pisma da li se autor-stanar preselio, kako mu je u novom stanu, gde je uopšte on?), poezija se i dalje piše, poezija i dalje svedoči, osvedočava samu sebe, barem u sećanju, barem u prošlosti, barem u želji da jednom, ponovo, možda, pronađe svoj dom. Valjda će jednog dana, u nekoj dalekoj budućnosti kada ni nas više ne bude bilo na ovoj planeti, u kosmosu, svemirskim prostranstvima još uvek pulsirati odjek i bilo (st) poezije. Zalog toj nadi su i Priče sa gelendera Ane Urošević Stevanović.“ – Đorđe Radovanović
