„Strast–realizam–akcija je ključ. Priče su bila pisma. Prava pisma od mene za neke druge ljude. Koji nisu imali i u osnovi još uvek nemaju nikakve tekstove, verbalne ili instrumentalne, za čitanje. Niti mogu da slušaju ono što čitaju naglas u sebi. U potrazi za svojim glasom nailaze na začudno zamutavelu buku. (…) Ali moje priče nemaju uobičajenu radnju, likove i opise. One govore o mojim osećanjima koja postoje izvesno vreme na izvesnom mestu. Zato su neke od tih priča tek nežan pogled unazad na idealističko vreme kamerada i desperadosa, kada je mladost bila mlada.“
Zoran Ćirić
