Vilijam Šekspir umro je 1616. godine. Sahranjen je u Crkvi Svetog Trojstva u Stratfordu na Ejvonu. Na njegovom grobu, po njegovoj želji, napisano je: „Proklet da je ko mi pomeri kosti.“
Kletva ili zavet – za generacije koje su stizale – ili jednostavno briga za ostatke tela, jer očito je bilo već tada, u godinama pred smrt, da njegov duh, kroz njegovo delo, ostaje večno da traje i nadahnjuje. Njegova smrt značila je porinuće nepotopive lađe duha, čije je dejstvo odbilo da se ukalupi u linearno vreme, u okove žanra, u ladice interpretacija...
Njegovo delo puno strasti i potentnosti četiri veka inspiriše umetnike, predmet je polemika, rasprava, ali pre svega traganja za novim prostorima, rešenjima i tumačenjima.
Tako je i knjiga „Šekspirijens“ svojevrsna ekspedicija grupe srpskih književnika koji su pošli tragom dela Vilijama Šekspira u nadi da će u tom grandioznom opusu pronaći grumen izuzetnosti. Žanrovska i stilska razuđenost „pronalazaka“ samo je dokaz brojnih mogućnosti i putanja kojim ta Šekspirova lađa i danas plovi.
