IZ UVODA
Svojom blistavom mišlju uveliko je nadrastao vreme u kome je živeo, ostavljajući narednim generacijama prave duhovne dragulje, pa nije slučajno da se neki njegovi stihovi, prvenstveno iz Gorskog vijenca doživljavaju i koriste kao mudre izreke.
Njegoš je pesnik-filozof u najboljem vidu, a njegove misli-stihove odlikuju izvanredna izražajnost, lakonska jezgrovitost, šekspirovska univerzalnost, ali i vanvremenska mudrost, pa umnogome mogu da se porede sa mislima istinskih duhovnih učitelja.
Opus mu nije veliki, tako da ni tih misli nema mnogo, ali to što nam je ostavio istinska su zrna mudrosti. Uostalom, sa dragocenostima je uvek tako – retke su.
Njegoševe biser-misli neodoljivo podsećaju – i po formi i po suštini – na narodne poslovice, te vekovima prečišćavane derivate narodne mudrosti, pa se brojni njegovi stihovi, naročito iz Gorskog vijenca, u tom svojstvu i koriste, a mnogi ljudi čak im i ne znaju poreklo pa ih svrstavaju u narodne umotvorine.
Aktuelno rasrbljavanje velikog Njegoša u njegovoj postojbini sramota je koja vapi do neba, a delo je onih za koje Vladika jezgrovito kaže da im: „tragovi smrde nečovještvom“. Na sreću, istorija to pokazuje, političko nasilje nad umetnošću i istinom kratkog je daha i ni jednu ni drugu – ni umetnost ni istinu – ne može da uguši, a još manje, u ovom slučaju, da zamrači svetlost Njegoševe mudrosti. I upravo njegoševska besmrtna misao nadilazi i obesmišljava takve pokušaje, te je sasvim sigurno da će Njegoš i u budućnosti ostati ono što jeste ‒ jedan od najvećih lučonoša srpskog pesništva.
O Njegošu su pisali mnogi i pisano je mnogo, pa zainteresovani čitalac ima na raspolaganju bogato polje informacija. Stoga se za ovu priliku ograničavamo na ovaj kratak uvod, prepuštajući čitaocu da se napaja na ovom izvoru, nevelikom po obimu, ali velikom po mudrosti koju nudi.
***
Misli nisu tematski ili na neki drugi način sistematizovane, već su date redosledom kojim se javljaju u Njegoševim delima: Gorski vijenac, Luča mikrokozma, Lažni car Šćepan mali i ostalim izvorima Izostavljanja nisu posebno označavana kako se ne bi otežavalo čitanje.
Mada ima dosta arhaizama i manje poznatih reči, tekst je razumljiv.
Plakanje je pjesna sa suzama!
Čašu meda jošt niko ne popi
što je čašom žuči ne zagrči;
čaša žuči ište čašu meda,
smiješane najlakše se piju.
Kome zakon leži u topuzu,
tragovi mu smrde nečovještvom.
U dobru je lako dobar biti,
na muci se poznaju junaci!
Tvrd je orah voćka čudnovata,
ne slomi ga, alʼ zube polomi!
Ko na brdo, akʼ i malo, stoji
više vidi no onaj pod brdom.
