Šareni zmajevi lete nebom… slobodno i bezbrižno plešu na vetru. Poput dvoje ljubavnika – sretnu se, zagrle i bore da ostanu jedno… Ali nije volja zmajeva ta koja ih tera da plešu… neko drugi, uvek, povlači konce.
Slično je i sa ljudima. Neko baci kocku, podeli karte, ni ne pitajući nas želimo li biti u igri ili ne. I šta god učinili, nepogrešivo stižemo tamo gde nam je sudbina.
Tako se i Raul Fernandez Ignjasio našao u životnom vrtlogu koji se kosio sa svim postulatima zdravog razuma, u igri ćutanja, na putu koji ne vide oči, u tišini koja počne zboriti tek onda kada dno mračnih dubina dotakne olupina potopljenog broda, u ritmu misterioznih nota napisanih od strane nepoznate sile. A sve je počelo tako bezazleno… s jednim pogledom crnih očiju.
Nije volja zmajeva to zbog čega plešu…
