Ljudi greše na milion načina, ali koliko moraš da pogrešiš da bi te porodica poslala u drugu državu?
Dve greške sam imala. Prva je što sam poveravala jednom divnom dečku da me voli i spavala sa njim. Nije tu bilo ništa spektakularno dok nije svanulo jutro i dok moje fotografije, kako ležim u njegovom krevetu, nisu počele da lete iz inboksa u inboks. Druga greška je ta što sam želela da mu se osvetim i iz čiste nepažnje se osvetila sama sebi na najgluplji mogući način pred masom ljudi. Moje dve drugarice nisu mogle da me sačuvaju od brata političara čija karijera je baš tad bila u usponu, a ni od vladarke naše porodice spasa nije bilo. Babe Ljeposave.
Tek tako i bez najave, poslali su me u Šušanj da se „dozovem u pamet“. Rođaka po babinoj liniji su zadužili za mene, a on je u sve upleo svoja dva druga od kojih je samo jedan imao razumevanja za mene i bio je uporan u svojim namerama. Ni sama ne znam kako je tu ispalo da mi budući dečko leči rane od bivšeg. Mada, on nikako nije mogao da mi bude zamena za Biljanu i Danijelu. Nas tri smo bile i ostale 3u1.
Kad je novi život doneo stare probleme, mi smo bile na okupu i spremne da ga rešimo! Međutim, još jedna greška nas strefila…
