Ona je volela. Koga? I kada? Na to se odgovara samo slutnjama i pretpostavkama. Ova mlada i lepa egzaltovana devojka,koja je dane provodila sa sentimentalnim knjigama na krilu i koju je lomila potajna čežnja, nije volela da govori o lјubavi.Kada su je prekorevali što peva samo o srpskosti, što je tako studena kao da „mesto srca nosi kamičak u grudima“, ona se branila: „Slučajno kad bi ja mesto kamička nosila u mojim grudima oblik kakove srodne mi duše, zar bi tad kao srbskoj devojci priličilo pevati: čuj svete, ja sam zalјublјena.“ I to nije licemerstvo naravnosti: ona je tvrdo uverena da „stid karakterizira srbsku devojku“, njoj je ideal njena imenjakinja iz narodne pesme, Milica dugih trepavica, koja, igrajući u kolu, gleda u crnu zemlјu i zelenu travu, jer, nije vila da gleda oblake, no devojka da gleda preda se...Ne može se dovolјno nažaliti što ova devojka koja je imala osećanja i unutrašnjega života nije pevala i pričala ono što joj je bilo najintimnije i najglavnije: to bi svakako bilo zanimlјiva i jedna od najlepših lјubavnih povesti srpske književnosti.
I s i d o r a B j e l i c a
