Nasleđe mita i legende, u ovom slučaju narodnih predanja pre svega, nikada ne sme da bude potcenjeno i olako shvaćeno. U tami nepoznatog i nedorečenog se kriju tajne postanja. Koreni našeg bića, naših drevnih verovanja i običaja, ali i naše vere. No, kako ukloniti patinu vekova, kako doći do suštine i srži nečega što je ostalo da tinja i bledi u atarima daleke i nama ipak nedovoljno poznate prošlosti? E baš u tom dalekom svetu, u toj prošlosti koja jeste bila baština naroda iz kojeg smo potekli, Marija smešta svoju priču, a njen moćni narativ odeva velovima misterioznosti i tako gradi kule od magle i mesečine, od priviđenja, od strahova i košmara, nadanja i hrabrosti, od snova koji pletu mrežu i čine duševni i duhovni krvotok junaka ove priče. I kako to u bajkovitim pripovestima biva, nosioci priče nisu posednici velike snage, moći koju obezbeđuju posedi, bogatstvo i vlast, mada ima i takvih likova u ovoj priči. Junacima, ili bolje reći nosiocima ove pripovesti, ove sage o nemogućem, o onostranom, o sukobu dobra i zla, o svetu demona i moćnih utvara daje „Vatreno trojstvo“. – Veselin Mišnić, književnik
