Došavši iz Švedske u rodno Trebinje da proda kuću u kojoj je odrastao, Besim otvara album slika, sećanja i živih rana. Prizor po prizor, nižu se uspomene na fatalnu ljubav, rafalni početak rata, na druženja i rastanke, poraze i smrti. Namik Kabil nam otkriva ličnu priču emigranta koji želi da se raskoreni, da srce i pamet iščupa iz balkanskog mikrosveta detinjstva i patnje ne bi li mirnije živeo u ustajalom raju Skandinavije. Pisac izvodi na svetlost raskošne glasove svih onih koji su deo Trebinja, deo njegove nemirne istorije i njegove delikatne osećajnosti. Koloplet
sudbina čitaocu kida dah i otvara oči: od davne zabranjene ljubavi koja je progovorila ekavski i utonula u crninu za bratom poginulim u ratu, do stamene i odlučne majke koja je duže
mogla roniti pod vodom nego boraviti u Sarajevu pa je ipak umrla u izgnanstvu...
U lirski čvor stegnute su muke stranstvovanja i izbeglištva, ali u bogatom jeziku ovog romana žive sve neugasive odanosti zavičaju. Jer, „trebinjstvo je endemska bolest, rak duše
od kojeg ne umireš, živiš s dijagnozom“.
