Kultna knjiga među upućenima, ali o kojoj se ipak malo zna. Ne propustite ovu priliku da saznate više, jer ćete se pokajati ako zažmurite i zamišlјate da ne postoji. Jovica Aćin, autor je niza esejističkih i pripovedačkih knjiga, kao i četiri romana. Nekoliko puta je bio osuđivan zbog svog disidentskog pisanja. Knjiga je posvećena izgnanstvima, proganjanjima i logorima. Reč je o monumentalnom, jedinstvenom, fascinantnom delu koje u istoriji srpske duhovnosti, kulture i umetničke prakse zauzima klјučno mesto.
Gatanja po pepelu jeste delo jedinstveno po mnogo čemu i u znatno širem, evropskom kontekstu (dokumentarnost, strukturna složenost, istorijska utemelјenost, majstorstvo oblikovanja priče...), stvaralački projekat koji je obeležio srpsku književnu misao o zlu, stradanju i mučeništvu, o paklu logora u kojima su mnogi spasli svoju dušu bežeći u pisanje. Gatanja po pepelu jeste knjiga koja obeležava epohu, ali i delo koje je Aćinov nemerlјivi dar srpskoj književnosti i kulturi uopšte.
Gojko Tešić Umesto saučesništva u zločinu, Aćinova ponuda je, s Gatanjima po pepelu, izgleda da se radije govori o onom drugom, o svojevrsnom, ako se tako sme reći, nemilosrdnom sa-učešću sa žrtvom. Preciznije, o tome da se uputi ili iznova uputi „izazov nemogućnosti opstanka“, da se piše iz onog unutrašnjeg iskustva zatočenika koje govori da izlaza neće biti, da je logorski svet jedini postojeći. „Pisanje je tu naučiti da se, bez ikakvog pribežišta, misli sam samcit, oči u oči s nemogućnošću da se bude sam i da se opstane.“ To pisanje možda i ne omogućava preživlјavanje, ali je jedino uporište života u carstvu smrti; možda i ne štiti od neposrednih opasnosti, ali nas, „budući i sâmo opasnost, podstiče da izdržimo u bezgraničnim mukama i na beznadežnost odgovaramo sopstvenim opitima, zagonetnom pozvanošću niotkuda, ponekad i s cinizmom, čak lakrdijanjem, uprkos tragičnosti lјudskog opstanka“.
Pisanje je tu jedan neponovlјivi doživlјaj koji čitanje valјa stopu po stopu da ponovi: da se iznova „usred pune obuzetosti užasom, misli istina njegovih prizora“. Tu se pisanje o užasima logorskog sveta neminovno pretače u pisanje iz njih. Predrag Krstić
