Znamo već da je Đorđe Matić sjajan pesnik, kao i čudesan tumač jednako poezije i proze. Iz prakse ga, dakle, znamo i kao poetu i kao majstora eseja. Iz svoje poezije u svoju prozu, Matić donosi „lirski aspekt“, ali donosi takođe i lekcije koje je naučio čitajući kao pesnik velike prozaiste.
Najveća opasnost prvenaca je umetnikova ambicija da pokaže šta sve zna. Prvom romanu Đorđa Matića ambicije ne manjka, ali opet knjiga njome nije (pre)opterećena. Mnogo je u knjizi instanci i dirljive nenametljive erudicije, koja pokriva jako veliku simboličku teritoriju: od Krleže i Crnjanskog do Mome Kapora i Marine Tucaković. On nije poput onih provincijalno nastrojenih režisera koji snimaju filmove za strane festivale, pa se brinu da nisu prekompleksni i prekomplikovani. Đorđe Matić piše za savršenog čitaoca, onog sa savršenom nesanicom, bez i najmanjeg kompleksa spram pisaca iz takozvanih velikih jezika. Pozicija je to koliko umetnička, toliko i politička.
