Recenzija romana – recenzent: Miodrag Stošić
Nakon objavljivanja svog trećeg romana pod nazivom „Sedam minuta“, mladi beogradski i vršački pisac Arsenije Božović, daje nam za pravo da u rečnik moderne literature uvedemo termine „Božovićeva trilogija“ i „božovićevski junak“.
Književni univerzum koji Božović stvara u svojim romanima je realnost Srbije s kraja dvadesetog i početka dvadeset prvog veka. To je društvo lišeno sistema vrednosti u kojem je mladost ispresecana siromaštvom i ratovima. Ipak, božovićevski junak“.je apsolutni antipod univerzumu kog nastanjuje. On je uvek mlad, pravičan, veoma snažnog sistema vrednosti, student željan znanja veoma privržen svojoj porodici.
U Božovićevom prvom romanu „Život junaka“, to je Ivan, student prava iz Zemuna koji krajem devedesetih oboli od karcinoma srca. Ipak, on rešava da svoje poslednje vreme na ovom svetu provede pomažući drugima i završavanju fakulteta, kao svoje najviše vrednosti. U romanu „Pad paraglajdera“ glavni junak je Goran, student ekonomije koji za vreme iskustva bliske smrti upoznaje devojku koja nestaje nakon njegovog oporavka. I pored toga što se njegov život vraća u normalu, Goran će do kraja ostati neraskidivo vezan za misterioznu devojku iz svojih snoviđenja, što ga svrstava u red liternih junaka hitlifovskog tipa, opečenih ljubavlju koji ne mogu da žive bez nje.
Junak trećeg Božovićevog romana „Sedam minuta“ zove se Saša Mirković. I on je student, iz Vršca je i živi za svoju porodicu. Pisac svog junaka smešta u egzistencijlani grč devedesetih – siromašan je, upisuje fakultet i ima ženu i dete. Jedina stvar koju može da unovči je njegova veština kik-boksa. Saša tako postaje vojnik svoje porodice, koji polovinu života posvećuje sebi studirajući a drugu polovinu troši u borbi da bi prehranio svoju porodicu.
Fantazmagorični Beograd vrućeg asfalta iz devedesetih je prikazan kao realna video-igra u kojoj junak mora da prelazi sa nivoa na nivo. Likovi sa kojima se susreće su ljudi ali su prikazani bez detalja pa se ne razlikuju od aveti, demona i ostalih monstruma iz fikcije. Svako od njih je metafora prepreka na koje nailazimo u životu. Kao i usvom prošlom romanu autor koristi motiv sna da bi izrazio frustracije i bol junaka kojih on na javi nije svestan.
Ipak, roman „Sedam minuta“ nije skraćeni kurs kik-boksa bez muke za novobeogradski kinesku familiju. Svaki opisan potez glavnog junaka ispraćen je već u sledećoj rečenici referencom vezanom za njegovu porodicu a odmah zatim za studije u Beogradu. Svako ko ovom romanu priđe očekujuči samo jedan od ova tri elementa biće razočaran. Suprotno očekivanjima, roman se ne završava nekom velikom borbom već naprotiv – diplomiranjem.
Jezik i stil kojim Arsenije piše nastavljaju tradiciju modernih urbanih pisaca novinarskog pristupa. On koristi sažete rečenice, gotovo „atomske“, u kojima je suština tolika da joj odelo od epiteta nije potrebno. Ipak, čak i takav štur stil s vremena na vreme poseduje piktoresknost i obojenost koji nas zbuni i oduševi svojom jednostavnošću. Takav slučaj je sa rečenicama„Dan žut kao jantar osvetlilo je sunce kada je Saša završio s poslom“ ili „... Svuda oko njega bio je mrak. Jedino sebe samoga mogao je videti. Iznenada, okolo je počela da izbija svetlost u obliku iskri koje su trajale duže vreme. Čak i po nekoliko sekundi. Zaslepljivala su ga.“
Božović je možda prvi srpski pisac posle Mihalovića i njegovog „Kad su cvetale tikve“ koji govori o bokseru. Ipak, radnja tog romana dešava se pre više decenija u poptuno drugačijem vremenskom konceptu. Božović piše bez psovki, njegove rečenice imaju jasan i pravilan ritam dok je nasilje u službi impresije glavnog junaka i njegove drame.
Stoga, roman „Sedam minuta“ nikako ne preporučujemo onima koji su u životu u čitanju proveli ukupno sedam minuta. Kao i prethodna dva romana Arsenija Božovića i u trećem, reč „junak“ se ne sme shvatiti u literarnom smislu već u bukvalnom, arhetipskom.
Srpska literatura se poslednjih decenija umorila od junaka. Sistem u kojem smo živeli nakon drugog svetskog rata nudio nam je socijalističke super-heroje koji su leteli sa plaštom od crvenog tepiha, imali u jednom džepu penkalo u drugom bombu a kad izbije katastrofa trčali su koliko ih narod nosi. Tako da je s pravom od 70ih naovamo zavladao kult antiheroja, lošeg momka sa bradom od tri letnja dana, koji lomi čaše, srca i WC šolje. Junak antičkog miljea, je za moderne čitaoce dosadan, ravan, prazan i nuverljiv.
Budući da se radi o romanu o kik-bokseru, opovrgnućemo ovakva mišljenja, citirajući kraj kritike filma „Roki Balboa“ koji je Stalone snimio u svojoj 60oj godini i bio dočekan tiradama cinizma i ironije. Citat kaže:„...nema sumnje da će svi sa gorkim osmehom sesti pred paltno na kojem ide čak šesti nastavak filma o filadelfijskom bokseru koji je Stalone snimio trideset godina posle originala. Uz potpuno odsustvo specijalnih efekata i sliku naivnog dobrodušnog boksera koji veruje u porodicu, pravdu i fer-igru, osećaćete se kao da ste vremeplovom preneti u neka davno prošla vremena. Ipak, kako vreme bude prolazilo uhvatićete sebe kako polako prestajete sa lošim vicevima i dobacivanjima i kako sve otvorenije navijate za heroja u kojeg ste nekada verovali i koga ste jednom toliko voleli. Želećete da pobedi dobar momak. I nećete se stideti zbog toga, jer heroji u nama, za razliku od onih u filmovima nikada ne umiru. Oni žive sa nama i za nas. Zauvek“.
