Koliko daleko smo spremni da idemo da bismo dobili savršeno letovanje? Da li su mirni Finci nužno bolje društvo na plaži od divljih Balkanaca? Kakva je veza između Beograda i veselog kuvara iz Soluna koji je posebno naklonjen srpskim turistima?
Dve porodice iz Beograda, u debelom zaostatku sa planiranjem letovanja, u poslednjem trenutku odlaze u malo mesto na Kritu. Da li će uspeti da pobegnu od turista sa Balkana i sprijatelje se sa komšijama iz Finske? Ili će im, spletom okolnosti, baš svi planovi propasti, a oni se naći u situaciji da urade do juče nezamislivo?
Koliko brzo smo spremni da promenimo mišljenje i odustanemo od svojih vrednosti u neplaniranim situacijama? I zašto to ponekad rade i oni koji se kunu u svoj pogled na svet?
