Svetislav Basara kao vrhunski mistifikator, učenik velikog vavilonskog adepta H. L. Borhesa, u ovom romanu oživljava „kiparske dane“ Fridriha Ničea, koji nikada nogom nije kročio na ovo mediteransko ostrvo. Metodom „trganja za izgubljenim rukopisom“ originala, odnosno argentinskog izdanja ovog romana, on otvara jednu perspektivu fikcionalizacije, a s pogovorom srpskom izdanju, odnosno storiji o Ničeovoj praunuci, zatvara sasvim drugu perspektivu jer između ove dve „lokalizacije“ izvornog rukopisa ničeanski brkovi postaju ne samo paradigma „volje za moć“, od čije se harizme neće spasti ni Josif Visarionovič Staljin, Kemal Ataturk, Vagner, Frojd, Lu Salome... pa čak ni Svetislav Basara, već i ubedljiva parabola o patološkim strastima, večnom obnavljanju i preoblikovanju zla u svetu koji se gasi u utopističkim konceptima svojih „usrećitelja“.
