Katarina Nikolić svojom poetskom neskrivenošću, ali i veštinom dramaturga traži smisao, istinu svoga bića. Konačnost ljubavnog odnosa ispoljava se u transendenciji bića koje prelazi u odustajanje, odlazak, zaborav, bolest, u prazninu. Obriši suze koje nikad nisu potekle, Pustite preparirane ptice, Iz dubokih rana da polete
Datumi ispod pesama upozoravaju na interpretaciju vremena kao mogućeg horizonta za bolje razumevanje pesnikinje. Pesme su grupisane u tri celine i muzički obojene svojim naslovima.
Snovi od stakla nas vode od romantične, sanjarske, forme Nokturna; Do Rep ritualnih repeticija i sudbinskog čantranja. Stani kad suncokreti zaspu je celina muzički obeležena nemirima Sinkopa: Ove ruke grle nebo Ugušiće ga Ulični psi i personifikovani motivi u Rifovima su poslednja celina zbirke:
Tamo na klupi
Dva su se psa
Glasno smejala
U Kinoteci
Vrtela se traka
Prsti su hodali
U mračnim komorama
Rezali stvarnost
Bez otisaka
A mesec gubio svoje desno oko
Ah, kako su se ova dva psa smejala
Pisac i dramaturg Katarina Nikolić je ovom zbirkom pesama pustila korenje u pesničkim vodama Srbije. Čini se da bi bilo sasvim prirodno završiti njenim stihom
Ova voda ostaje kad svi odu
