Grad u kome duhovi ne govore Luke Zdravkovića nije roman o duhovima — već o tišini koju svi nosimo, ali retko kad slušamo. U formi psihološkog trilera, autor istražuje identitet, amneziju i fragmente stvarnosti koji se ne mogu rekonstruisati. Glavni junak, Nikola, budi se u poznatom svetu sa nepoznatim životom, dok se svakodnevica menja kao scena u predstavi — isti glumci, druga uloga. Zdravković koristi tišinu kao narativni alat, a zločin nije u fokusu — već posledica unutrašnjih lomova i neizgovorenih istina. Atmosfera romana podseća na video-igru u kojoj se ne pobeđuje, već gubi sopstveni identitet. Dijalozi, ritam i vizuelni opisi nose tragove autorovog iskustva iz sveta digitalne naracije i glumačke škole. Roman postavlja filozofska pitanja: da li je identitet zbir iskustava ili osećaj koji nosimo u tišini? Da li je savršen život dovoljan ako u njemu ne prepoznajemo sebe? Grad u kome duhovi ne govore je ogledalo savremenog čoveka — za one koji ne traže samo rasplet, već razumevanje
