„Prokleti geštaltisto, uvek se izvučeš na to da je sve povezano.”
„Ne, nažalost, nije. Baš je u tome stvar: ovde smo da povežemo.”
Na mestu s kog ne može da ode, Leo je prinuđen da svoju veštinu psihologisanja napokon usmeri ka sebi. Sve što je proživeo na ušću lucidnosti i ludila, ono mučno a stvarno, ono nemoguće a neporecivo, otkriva mu celoživotno prisustvo osobe koje nije bio ni svestan.
Serijal se završava knjigom koju u jednom trenutku moraš da ispustiš iz ruku, jer te tera da zastaneš, razmisliš i zapitaš se. A onda se sa još većom radoznalošću vraćaš ovom psihološkom trileru (na tom ste terenu, nek vas elementi fantastike ne zavaraju): istovremeno plivaš u neizvesnosti, podvlačiš maestralne redove i pratiš simbole koji te vode ka dubljim uvidima, jedva čekajući da saznaš rasplet. Ono najdragocenije jeste da ovo nije samo književno iskustvo, već i lično putovanje: posle čitanja postaješ bar malo psihološki pronicljiviji. „Intronaut” ti ostane u mislima dugo nakon što sklopiš korice, kao unutrašnji razgovor koji se nastavlja. Da nije pisac, Marko Šelić bio bi kolega terapeut.
Mia Popić
Marčelo pokriva sve generacije: njegova „prva” publika danas ima decu koja ga takođe slušaju. Ali Teofil Pančić jednom je napisao: dotični će morati silno da se potrudi da mu Marko ne ukrade šou. Malterego je poziv toj generacijski šarolikoj publici da se i kroz prozu poveže s omiljenim autorom. To povezivanje, naročito u poslednjoj knjizi, vodi u istraživanje nas samih, što možemo dopustiti samo nekome u koga imamo poverenja. A Marko je od one zaboravljene vrste ljudi što jednostavno nikada ne razočaraju.
Miša Majić
