Roman „Kazni ga zaboravom“, pitka je priča koja teče poput nesputane planinske reke, čas bivajući mirna, čas pokazujući istinsku snagu i ćud, ali sve vreme prateći svoj tok, ne bivajući omeđena, ne skrećući za drugim rečicama, darujući nama, čitaocima, životvorne kapi spoznanja i samospoznanja da „život bez radosti, pokreta i novine i nije život nego golo postojanje, robovanje životu“. (I. Andrić)Junakinja, oko koje se i plete glavna nit romana, Sofija, maturantkinja je koju čeka odlazak u drugi grad na studije i odvajanje od svega što joj je blisko: roditelja, najbolje prijateljice Ane i njenog momka Nikole koji je, ujedno, i Sofijin najbolji drug, grada u kom je odrasla, uspomena, svega što čini njen život do tog trenutka.Ona je od početka četvrte godine srednje škole zaljubljena u momka nekoliko godina starijeg od nje, sve vreme mašta da ga upozna i da joj on uzvrati osećanjima. Iz nekog razloga, Nikoli se Bojan, kako se Sofijin voljeni zove, od prvog susreta ne dopada, no znajući da je to izbor osobe koju voli kao prijatelj i izuzetno poštuje, odlučuje da se u njen izbor ne meša. Vreme će pokazati da je intuicija savetnik koji treba slušati, ma koliko nam u nekom trenutku izgledalo da nas osećaj vara.Pre no što se odselila u drugi grad na studije, Sofija doživljava traumu nakon napada nepoznatog mladića koji, na sreću, ne uspeva da svoj zločinački čin sprovede u delo, jer ga u tome prekida momak koji se slučajno tu zadesio i spasio je od fatalnog ishoda tog napada. Međutim, taj događaj ostavlja duboke posledice na Sofiju i ona se povlači u sebe, strahujući da izlazi sama, osvrće se i ima košmarne snove u kojima se scene napada ponavljaju iz noći u noć.Roman „Kazni ga zaboravom“ ne govori o kazni kojoj nekoga želimo da izložimo iako bi se po naslovu to moglo naslutiti, naprotiv. Poruka romana je da za ono što drugi nama čine, nema naše krivice, svako je ono što jeste, a naše je da uzrastamo pokušavajući i trudeći se da se s iskušenjima izborimo.
