Autorka je prišla temi smrti mnogo podrobnije i dublje, nego što je to iko učinio. Razložila je pitanje traume do najsitnijih detalja, pokazujući nam kako nešto što smo potisnuli uvek može ponovo da izbije na površinu, preteći da nas utopi svojom surovom istinom. Posebno nastoji da prikaže posledice rata između ljudi, ali u ljudima. Upravo napuštene zidine kuće u Krajini oslikavaju sudbinu hiljade devojčica i dečaka kojima su ukradene uspomene, a detinjstvo zauvek izgubljeno stazama kojima su u begu spašavali živote. Traume iz detinjstva, krv, smrt, odlazak od kuće potmulo su je uništavale, često da toga nije bila ni svesna, a najteže je nemati uspomene. ,,Živimo život bez uspomena”, koliko su ovo teške reči znaju samo oni koji su pred ratnom stihijom poneli samo glavu na ramenima, i doista, čitavog života samo žalili za uspomenama. Ali svako svoju bitku vodi kako najbolje ume, ako je detinjstvo teško, ono poljulja čovekovu ličnost iz korena i čovek zauvek nosi nedovršeno dete u sebi. Mi možemo suditi jedni drugima, ali najteže je suditi sebi. Prema sebi nemamo milosti, nemamo opravdanja, izaći iz tog začaranog kruga je teško. Ali koliko je ova knjiga o bolu, još više je o veri, koja jedina može da umanji bol. Autorka postavlja egzistencijalna pitanja kroz čitavo delo, ulazi u svaki nerv srca, prečešljava. svaki trzaj duše. Rolerkoster emocija: od duboke patnje, pa sve do ravnodušnosti su odraz sloma unutrašnjeg bića, ali i početak isceljenja, jer kad se suočimo sa svojim traumama i svojim bolom, tek tada možemo da krenemo napred, u novi život. Ovo je duboko psihološki roman koji se doživljava kao samoisceljujući, potvrđujući nam da je čovekova volja zapravo najbolji lek.
