Roman Simona Simonovića Hoću-neću donosi pedeset dve odjave, po jednu za svaku nedelju u godini, u kojima se pripoveda ne samo o menama jedne kalendarske godine već i o davno prošlim, prošlim i sadašnjim vremenima. Središnja tema knjige povezuje nekoliko generacija jedne porodice, ali priča o njoj nije hronološka, istrzana je, košmarna, na ivici sna i jave, istovremeno i poetska i gruba, i setna i živahna. U romanu se prepliću naratorski, esejistički i pesnički diskurs, a većina odjava napisana je u prvom i drugom licu jednine (učesnici priče, i mrtvi i živi, obraćaju se jedni drugima) što pripovedanju daje izrazito ekspresivni ton.
Istorija porodice ucrtana je kao njena geografija na čijim se mapama, ne samo od Vranja do Beograda, najbliži neprestano dozivaju i traže, ali i međusobno udaljuju. Sa svih strana dopiru njihove bolesti, hladnoće, melanholije, pobune... premeštaju se njihove brižnosti i ljubavi, ukrštaju se detinjstva, obnavljaju umor i nezarasle rane, u svetu u kome preostaju jedino smrt i san o mogućem bezvlašću.
Neobična i nesvakidašnja knjiga, jezički čista i zahtevna, u oporim dnevničkim pasažima i u zgusnutim lirskim iskazima. Roman van svih tokova savremene srpske proze.
