Agoni zapravo nisu ljudi, već mitska bića, neumrli čuvari tradicije koji žive u tajnim monaškim redovima, a glavni zadatak njihovih besmrtnih života jeste pamćenje čitavih biblioteka poezije. Takođe, zadatak im je i da traže među smrtnicima svoje naslednike. Poslednjem Agonu za oko su zapali profesor Varga i njegov asistent Miraš, obojica pasionirani proučavaoci života i dela istoimenih vizantijskih pesnika Teodora Prodroma. Do danas ostaje nedokučivo da li su ovi stihotvorci bili blizanci, dvojnici ili je, u stvari, u pitanju samo jedna osoba.
Sudbine junaka ovog romana, iako raspoređene na međusobno udaljenim vremenskim ravnima, čudno se i na više nivoa prepliću. Mesta susreta tih ravni obeležena su suštinom i svrhom pesničke tradicije, shvaćenom kao bogata riznica kulture raznih drevnih naroda i civilizacija. Pored toga, ta mesta ukazuju i na nimalo zavidne živote stvaralaca i proučavalaca književnosti, čije se teške i neizvesne egzistencije potvrđuju u istorijskom kontinuitetu, od davnih vremena, sve do danas.
„Šaptači stihova“ obiluju alegorijama, legendama i predanjima iz davnina, a istovremeno govore i o prirodi osećanja savremenih mladih ljudi, koji traže način da se zbliže. Besprekoran Petrovićev stil i jezički izraz kojim poetski uobličava fragmentarnu strukturu ovog romana čuvaju u sebi visoke domete domaćeg proznog stvaralaštva. Kao što Agoni u svom sećanju od zaborava čuvaju najlepše stihove sveta, njihovu lepotu i dragocenost, zauvek potrebne čoveku.
"Jer poezija nije naša istorija, ona je naša duša, naša zajednička prošlost, ne ono što će mnogi na mnoge načine otkriti, već ono što je neotkriveno u svima nama isto. Možete srušiti kuću, čitav grad – ljudi će ih ponovo izgraditi, ali ako im uništite dela duha – i oni će se urušiti sami unutar sebe."
