Stojanu Poštiću baš ne polazi za rukom da napiše prigodnu pesmu povodom posete pomoćnika gradskog sekretara za kulturu klubu penzionera. Hukće i puši se, ali muze kao da ga više ne pohode. Slomljen i očajan, završava na klupi na železničkoj stanici. Na toj klupi ga, s podsmehom, uočava mladi sused Branislav Belić, koji se vraća u grad sa uspešnog odvikavanja od heroina i ne može da dočeka da se ponovo uradi...
Milan Tripković svojim prvim romanom ulazi u svet koji veoma dobro poznaje. Njegove bravure izlažu psihologiju „običnog“ gradskog čoveka i podsmehu i sažaljenju. Ovo je roman satkan od mnogo malih priča, međusobno prepletenih do te mere da se nikad više rasplesti neće. Humorni pesimizam kojim roman obiluje i vesela novosadska depresivnost na stranicama ove knjige plešu uporedo s novim vremenima, u kojima se najmanje snalaze oni koji su ta vremena zazivali. Ništa ovim našim junacima nije jasno, a mislili su da su u jednom trenutku shvatili sve. Milan Tripković ih precizno uočava, vidi ih pred sobom dok piše, kao nekakve holograme, i tačno takve ih i nama ocrtava, neobično znalački za jednog početnika.
„Kjerkegor (biće – iz iskustva) upozorava strastvene čitaoce da će kad-tad pasti u iskušenje da nešto i sami napišu. Oni koji poznaju Milana Tripkovića mogli su lako da naslute da i njega čeka takvo iskušenje, a pred nama je dokaz da je dobro što on tom iskušenju nije odoleo. Pred nama je knjiga koja ne pati od dečjih bolesti, knjiga istovremeno utemeljena u stvarnosti hic et nunc i ludički izglobljena. Ima u njoj nečeg od satirične oštrice rane Dubravke Ugrešić propuštene kroz filter blage ravničarske topline. Krepi i greje, kao kuvano vino.“ – Muharem Bazdulj
