Književni put Branke Krilović mogao bi se opisati i ovako: počela je od tzv. brzih priča "sa što manje reči" (Jutarnji akt, 2000), nastavila knjigom priča definisanom kao "roman u izgledu"(Toliko od mene, 2015) da bi stigla i do svog prvog i pravog romana, nazvanog "starinski".
Čitalac će uživajući odgonetati da li je (i formalno postojeći) podnaslov knjige Prekasno – Starinski roman – unapred pripremljena odbrana od "svake eventualnosti", da li je tu "za svaki slučaj", ili je samo ironičan odmak od žanra, a time i od sebe…A uživanje se sastoji od neminovnog sudaranja života i smrti, mladosti i starenja, ljubavi i neljubavi, strasti i samoće… Čitalac se, hteo – ne hteo, zaljubi u lepotu opisa, a ne samo u osobu, pre i više no lik kome je ona namenjena; u tome je snaga autorkinih minucioznih opisa ljudi i situacija. Ona je majstor tananosti, filigranskog, sitnog rada koji zlatnim i srebrnim nitima veze priče o postepenom gubitku, bolesti, bolu, nemoći.
Pogledi sa ove i sa one strane života ponekad zamene uloge, pa se izbrišu granice između realnosti i pozorišta. Kako? Tako što nam autorka slike stvara spajanjem reči i rečeničnih celina iz potpuno različitih registara (dronjava hladovina, đaci kao gonjeni iz škole, knap zagrljaj). U isto vreme, ili upravo zbog toga, čak i kada je raspričana, ona pokazuje neutaženu potrebu ka štedljivosti reči: suvišnih nema, a postojeće su nekako zbijene i zategnute. I vrcave.
Branka Krilović je, za one koji ne znaju, izvrsni novi, urbani mladi romanopisac. Ne onaj koji obećava već onaj koji je potpuno ispunio neobećano.
