Svojom trećom knjigom Mića Vujičić ulazi na književni teren nešto rasterećenijeg šuta. S pravom.
Tekst Unutrašnjosti prati sopstvenu duboko utemeljenu logiku, ne obazirući se na restlove koje oko sebe nesebično rasipa. I taman kada posumnjate u ispravnost ovakvog prosedea, postane vam jasno da je knjiga i napisana na dobro promišljenim zakonima pačvork-sećanja koja od života, naknadno, tvore međusobno nezavisne slike, majušne celine, iskopane iz priličnih dubina, a koje opet, na kraju, utiču u zajedničku reku. Na isti način su (ne)zavisni od realnosti i likovi i njihova imena – neka vrlo znana (Kiš, Zafranović…), nepoznata, izmišljena i ona autoru najomiljenija – obeležena inicijalima. Kao i mesta dečaštva. I čitav život se odjednom učini kao jedan inicijal, koji nudi neizmernu slobodu poigravanja sobom i junacima.
M. V. i dalje hoda vojvođanskom ravnicom, i dalje lokalno prenosi u univerzalno, fi kciju u stvarnost, detinjstvo u sadašnjost. Porodično sećanje postaje priča o napuštenim kućama i čitavim mestima, o kućama–grobovima, o odlascima bez povratka, preseljenjem na ovaj ili onaj svet.
Luk od M(okrina) i K(ikinde) do njujorških Kula bliznakinja izgrađen je od sete koja povezuje unutrašnjost duše sa unutrašnjošću svoga kraja.
Roman se zapravo kreće između dve bine na kojima se život naizmenično otvara i zatvara, između dva slikovita autorova citata: "Napuštene kuće u unutrašnjosti otvaraju se kao švajcarski vojnički nož" i "Romani napisani u jednoj rečenici ponekad se otvaraju poput sardina…"
Sva sreća, znamo; da bi se nešto otvorilo, prethodno mora biti zatvoreno. Kao knjiga. Tako se, uostalom, rađa radost čitanja.
Vladislav Bajac
