Opsednut poetskim, proganjan lirskim, a privržen činjeničnom, namerno sam, čak i protiv sebe, naginjao ovom poslednjem, kao da krijem viziju i njenu osobitost. Nisam želeo ništa neodređeno, opšte i plitko, ništa apstraktno – naletao sam na očigledno, kao na zid od neprobojnog materijala, pravio sam spiskove imena, nadimaka, ulica, koristio stvarnu a još više apokrifnu istoriju, rušio zgradu da bih joj video temelje, gradio na pesku i u vazduhu. Stvarna imena, stvarni ljudi, stvarni grad nisu s tim imali nikakve veze, bili su negde daleko, u mrtvačkom svetu prošlosti, a ja sam se, pišući, probijao u život, svakom rečenicom osvajao jedan dan, jedan trenutak budućnosti.
Tako je to izgledalo, možda je tako i bilo.
(Vidosav Stevanović)
