Roman Praskozorje, prvenac Nikole Ilića, odgovara na nekoliko bitnih pitanja, koja svakodnevno postavljamo sami sebi. Jedno od njih je – kako prepoznati sreću? U poslednjem pasusu knjige, nakon turbulentnih životnih lomova glavnog junaka Marka, pisac daje delimičan odgovor: nije dovoljno reći da si srećan ili da nisi ako sreću ne prepoznaješ... I opet se vraćamo na pitanje, jer pravi odgovor ne postoji... Odgovor je u svakome od nas i mnogi potroše život a da pritom nisu dodirnuli ni pramen od pravog odgovora. Marko je, u trenutku kad je pomislio da je dodirnuo sreću, na najbrutalniji način ostao bez izvora sreće, bez Jelene, žene koje više nema u njegovom životu. Stradala je u saobraćajnoj nesreći. Isceljenje, pre svega duhovno, Marko uspešno pronalazi prolazeći kroz strašan period života u kome shvata da zaborav ne može doneti oporavak ako pritom ne postoji nada da sreća ne kuca na naša vrata samo jedanput. Praskozorje će čitaoca naterati da prepozna lomove u svojoj duši. Razlog je jednostavan: roman deluje kao dokumentaristička građa sa izraženom literarnom crtom. I jedan savet piscu: u narednim romanima, koji sigurno dolaze posle uspešnog prvenca, neophodno je više pažnje posvetiti sporednim likovima.
Vanja Bulić
