"– Nemoj tako, ona je samo drugačije lepa. – namestila je Kora ljutito lice, ne nameravajući da odustane.
Stiskala se, pa udaljavala od njega, trljala se dupetom o njega, da bi ga zatim udarala po ruci, kao besna. Bez reči, plesala je afrički ples zavođenja, kao da je lebdela u vazduhu. Prijalo mu je da je gleda kako se uvija, izmiče, pa se vraća. Poželeo je da je stisne i da oseti njene unutrašnje sokove svojim jezikom, ali to nije pokazao. Ostao je hladan na njenu igru. Kod žena je voleo da oseti predatora, krvoločnog, a stisnutog okovima socijalizacije. Kod kurvi je obožavao da oseti te vidljive, elementarne, neiskrene emocije koje izgledaju tako realne, a uz to su bolje su od svake realnosti. Na dve stvari nije žalio novac: na dečje lutke (bio je pasionirani kolekcionar skupih lutaka. U kolekciji ima lutku koja je navodno u detinjstvu pripadala kraljici Elizabeti, na nju je posebno ponosan) i na kurve, starlete, ili kako se već nazivaju sve prelepe žene ove stvarnosti koje se jebu za novac. One koje su to radile bez nadoknade nije podnosio. Previše morala. Previše reči.
Kora se konačno pripila uz njega. Jezikom mu je milovala vrat. Bila je sve što mu treba noćas. Odlučio je da će zbog toga istrpeti i njenu ružnu „prikolicu”.
– Kako se zove tvoja prijateljica? – upitao je pokazujući glavom prema drugoj kurvi, koja je sve vreme stajala sa strane sama i čekala rezultat pregovora. Imala je kratku suknju od žerseja i jake, debele butine. Sise su joj ispadale iz malog bodija, pa ih je stalno bezuspešno vraćala unutra, nimalo stidljivo. Jo Borgenu je ličila na orangutana prisilno obučenog u odeću porno zvezde.
– Aminifu – odgovori Kora.
– Em što je ružna, još se i ružno zove – prokomentarisao je Borgen, izveštačeno se smejući.
– Ti si baš jedan zločesti gospodin. Znaš li šta znači njeno ime? – navodno uvređeno je prokomentarisala Kora.
– Šta? –
– Verna žena! –
Sad su oboje počeli da se smeju..."
