Provod mojih klijenata često izgleda kao beskonačno duga novogodišnja noć zavejana snegom biljke koja raste u Kolumbiji. Dežmekaste ručice stanovnika Forbsove liste milijardera, šampanjcem zalivaju kompjuterski dizajnirane grudi ambicioznih mladih dama, natapajući skupom tečnošću posvuda razbacane zelene novčanice.
Lečeći komplekse, koje ne želim ni da zamislim, moji klijenti naručuju konvoje šampanjca, uz obavezni vatromet kako bi lepota njihovih brojnih dvestomesečnih prijateljica bila vidljivija kroz plavičasti dim skupih cigara. Koristeći alkohol kao ski-lift, penju se uz kokainom zavejano veče, praveći slalom izmeðu svojih demona, koji ih progone i podsećaju na to kako su se obogatili. Nije zgodno, baš u subotu uveče, da se prisećaju svih onih koje su zgazili parkirajući svoj najnoviji rols rojs ispred Forbsovog kluba milijardera. Mereći distancu sa koje posmatram te raskalašne klijente, postalo mi je još jasnije da sam ja naš čovek u njihovim redovima. Jednostavno sam osetio da nisam deo tog sveta, ali da u isto vreme imam jedinstvenu priliku da prenesem nama kako je to tamo negde...
