GLAMOČKO GLUVO

Glavni junak romana GLAMOČKO GLUVO je Đuro, još i zvani Đuka i još zvani i Ludi Đusa.
Đurom ga zovu kad su ozbiljni u razgovoru, Đukom u nekim drugim situacijama, a Ludim Đusom, kada se smeju njegovim zgodama ili nezgodama ili citiraju neke njegove misli u prigodnim za to situacijama.
Ja sam fasciniran Đurom, Đuro je fasciniran Miladinom, Miladin je fasciniran Glamočkim gluvim kolom, uživa u njemu i pruža priliku svima da ga zaigraju i kad im je volja i kad im nije, pa im posle postane.
Đuru živcira Zid pred kojim se nađe na putu do onog trećeg što ni san ni java nije.
Iza tog Zida, prozirnog, čvrstog, pruženog u visinu beskrajnu i dužinu još beskrajniju nalazi se smisao njegovog puta.
Ljut je na Zid, ali ga razume, jer i Zid ima svoj Zid sa kojim mu je najljepše.
Zašto je Zid tu gde je? Ne zna, ali zna da i to svoj smisao ima. Takođe i zna da ga mora proći da bi došao tamo gde će mu biti najlepše. Kroz njega ili oko njega, svejedno, samo da prođe.
Izubijali smo se i on i ja, tražeći način da ga preskočimo, da ga obiđemo, da naćemo neku pukotinu, neku rupu, ma koliko mala bila, u savršenstvu njegovom.
Đuro mi je rekao, da svaki čovek jednom, a neki i više puta, stane pred svoj Zid sa namerom da ga prođe, jer sa one druge strane Zida je sve ono što želi, što traži i što mu treba.
Marka, s početka, nervira sađenje tikava sa Đurom, kasnije poznaje sve ono u Đuri što kod drugih ljudi nema i zajedno sa njim ulazi u svoje najtajnije tajne.
Ivan sa Đurom druguje, iskreno, kao i svi bonvivani što znaju biti iskreni.
Ratku, zatečenom velikom istorijom, čiji važan deo ili šraf, svejedno, postaje, Đurino prisustvo i smeta i nesmeta, prihvata ga i ne prihvata ga, otima se i ne otima.
U vremenu koje počinje da se pretvara u Ludnicu, Đurin razum, kojim osuđuje tu vrstu ludila, jer samo ljubav i ljepota imaju smisla, oni su bili i pre početka i biće i posle kraja, kose se sa Ratkovim shvatanjem potrebe velikih promena, pa makar to moralo i biti teško i neobjašnjivo, pa makar i kroz najgore morali proći. Slaže se i Ratko da su i ljubav i lepota to što jesu, ali do toga se mora doći, ma kako teško bilo i ma koliko bolno bilo. Đuro se ne slaže sa načinom koji Ratku postaje izgleda jedini kojim se može tamo gde želi stići…
Kao i u većini muških priča, ovo je priča i o ženama, koje svemu smisao daju i svemu smisao jesu i bez kojih smisla nebi bilo. Ovo je priča i o Ženi, onoj Đurinoj, sa kojom on tek postaje ono što jeste, kad od dvoje razdvojenih jedno postanu.
Đuro otvoreno razgovara sa Bogom, nudi Mu da ponovo svet napravi, sedam dana Mu je trebalo da svet sačini i manje će Mu trebati da ga popravi, da više u njemu nema mržnje i Zla, da nema suza i bola, i da sve bude ljubav i ljepota, tako Ga Đuro i savetuje i bodri i moli da to učini.
Tuguje Đuro zbog sudbine Mojsijeve, koji vide zemlju u koju je krenuo, pokaza mu je Bog, al mu nedade u nju ući…
Na mnoga moja pitanja Đuro je dao odgovore, nekad dečijom naivnošću, nekad dubokom filozofskom mudrošću, najčešće je to činio kroz šalu, a nije se ustezao ni da bude grub i tvrd u svojim stavovima.
Đuro je veoma zahtevan lik. Nasmejao me je do suza mnogo puta, rastužio ponekad, on zna da se iskreno raduje i iskreno tuguje.
Jurio sam za njim, jer on se kreće velikom brzinom, uzalud mi je bilo da zapomažem – Đuro, zastani malo čoveče, ja sam samo tvoj pisac, nije hteo da stane, terao je svojim putem, svojom brzinom…Oćeš da se družiš sa Anđelima, evo ti prilike za to, dobre, odlične, rekao mi je.
Morao sam za njim, jer takve likove moraš da voliš, ma kakvom se brzinom i ma po kakvim putevima kretali. A i anđeli neće drugačije, nego baš tako, a ko bi normalan odbio da se druži s Anđelima?